Znamo za Sarajevski atentat – šta sve ne znamo o Francu Ferdinandu?

Grad Sarajevo odlučio je da vrati spomenik austrougarskom nadvojvodi Francu Ferdinandu i njegovoj supruzi Sofiji. Spomenik je svojevremeno stajao kraj Latinske ćuprije, da bi posle Prvog svetskog rata bio srušen, a i Latinska ćuprija je promenila ime, u Most Gavrila Principa. Danas, vremena se očito ponovo menjaju. Sarajevo briše tragove Gavrila Principa, Ćuprija je ponovo Latinska, a i spomeniku se smeši ponovno podizanje.
Sem što će nesumnjivo izazvati debatu u političkim krugovima i burne rasprave na društvenim mrežama („ko još podiže spomenik okupatoru?!“), ova vest otvara još jedno pitanje: svi znamo za Sarajevski atentat u kome je mladobosanac Gavrilo Princip ubio nadvojvodu i njegovu suprugu, kao i za posledice tog događaja; međutim znamo li išta sem toga o nesuđenom nasledniku carskog prestola Austrogarske? Ko je bio Franc Ferdinand i kakav je odnos imao prema Srbiji? Kakva je mogla biti sudbina Monarhije, pa i ovih naših krajeva da je postao vladar jedne od najvećih imperija s početka 20. veka?

Obeležen tuberkulozom

Zaista se mnogo stvari poklopilo da bi se na ovakav sudbonosan način ukrstili putevi Franca Ferdinanda i srpskog naroda. Naime, nadvojvoda nije bio planiran za najviše funkcije, odnosno da bude naslednik krune svog strica cara Franca Jozefa. Naslednik je trebalo da bude carev sin Rudolf. Međutim, on je tragično izgubio život: počinio je samoubistvo u carskoj lovačkoj kući.
Franc Jozef i carica Elizabeta nisu imali više sinova i po liniji nasleđivanja sledeći kandidat za krunu bio je carev brat nadvojvoda Karl Ludvig, otac Franca Ferdinanda. Međutim, kako piše istoričar Žan Pol Bled, „svi znaju da je stvarnost znatno drugačija. Dok je Franc Jozef čvrst kao stena, zdravlje Karla Ludviga je vrlo krhko. Pored toga nikad nije vršio državničke dužnosti...“ Tako izbor pada na tada 25-godišnjeg Franca Ferdinanda.
Do tog trenutka mladi plemić je živeo povučeno i ničim se nije posebno isticao u novoj generaciji nadvojvoda. U detinjstvu mu je organizovano sveobuhvatno obrazovanje (iz čak 15 predmeta), mada ne i edukacija za budućeg vladara. Učio je jezike, francuski kao jezik diplomatije, a mađarski i češki jer ih govore narodi dvojne monarhije. „U tom programu nema ni poljskog, ni srpskohrvatskog“, primećuje Žan Pol Bled, koji u ovom izostavljanju prepoznaje težine studija nametnutih mladom plemiću, ali i uspostavljanje hijerarhije među narodima unutar Monarhije.
Mladost Franca Ferdinanda obeležena je teškim oboljenjem, tuberkulozom. Bolešću od koje je u to vreme umirala skoro polovina zaraženih, koja je uostalom odnela i njegovu majku Mariju Anuncijatu. Loše zdravstveno stanje dovelo je u pitanje ne samo nadvojvodino učešće u vlasti, nego i kvalitet i dužinu života. Istoričari smatraju da je sudar sa teškom bolešću uticao na prirodu Franca Ferdinanda, učinivši ga prilično neurotičnim i prekim čovekom, brzih reakcija i oštrih sudova.
Zbog bolesti je morao da se privremeno udalji od svih dinastičkih dužnosti, što je iskoristio za put oko sveta. Carskim brodom stigao je do Japana, zatim engleskim plovilom do obala Amerike, a onda vozom preko američkog kontinenta. Zvanično su naučni motivi bili povod za organizovanje dugačkog puta. Istina je da se Franc Ferdinand malo bavio naukom, a turneju je iskoristio da se do kraja posveti lovu, zabavi koju je voleo do granica fanatizma. Lov je bio uobičajena razonoda plemićkih krugova, međutim nadvojvodina opsesija bila je mnogo jača. U mladosti je toliko vremena provodio loveći da su mu to ozbiljno zamerali, smatrajući da narušava ugled carske porodice. Na putu oko sveta lovio je od Indije, do Australije i Amerike, od orlova, do tigrova i medveda. Pedantni službenici zabeležili su da je njegov stric veliki car Franc Jozef tokom svog dugog života (umro u 87. godini) zabeležio 48.345 lovačkih trofeja. Franc Ferdinand, koji je živeo svega 51 godinu imao ih je čak 274.889!
Od tuberkuloze je izlečen oko 1898. godine, par godina pošto mu je umro otac, a on time postao prvi u redu za nasleđivanje prestola Franca Jozefa.

Ceo život za Sofiju

Priča o austrougarskom nadvojvodi nepotpuna je bez dela o njegovoj supruzi Sofiji, sa kojom je proveo život, a na kraju ga u istom trenutku završio, u automobilu na ulicama Sarajeva. Franc Ferdinand je bio budući vođa imperije, što ga je činilo jednom od najpoželjnijih prilika za udaju princeza i plemkinja širom Evrope. „Više princeza iz najboljih kuća tada mu je predstavljano sa očiglednim zadnjim namerama“, piše istoričar Bled. Nadvojvoda reaguje sa neskrivenim negodovanjem. Mlade dame koje su mu porodice otvoreno nudile u svojim pismima naziva „žrtvama“, a servilni odnos njihovih familija opisuje sa podsmehom i prezirom.
Taman pošto je napunio 30 godina na balu u Pragu upoznao je četiri godine mlađu groficu Sofiju Hotek fon Hotovka. Iako pripadnica starog češkog plemstva, ni finansijski, ni položajem ona nije pripadala kremu evropske aristokratije. Uži krug plemstva koji je imao pravo da stupa u brak sa carskim porodicama nazivao se Standesgemass, a Sofijina familija nije bila deo privilegovanih.
Mladi nadvojvoda je bio uporan. Vezi su se protivili praktično svi pripadnici dvora i, što je najvažnije, i imperator Franc Jozef lično. Gotovo jedinu podršku imao je od maćehe Marije Terezije. Zbog toga je bio prinuđen na veliki ustupak: odobreno mu je stupanje u morganatski brak, što znači da uprkos venčanju nova nadvojvotkinja ne postaje deo carske porodice i ona kao i njihova buduća deca zauvek se odriču naslednih prava u dinastiji.

Nadvojvoda se nikada nije pokajao zbog ove odluke. Godinama kasnije u pismima majci i bliskim prijateljima govorio je da je Sofija najvažnija osoba u njegovom životu i da je život bez nje praktično nezamisliv. Za života je isplanirao da budu zajedno sahranjeni i za to opremio grobnicu van Beča. U zvaničnoj carskoj grobnici za njegovu voljenu Sofiju ne bi bilo mesta.
Za narode Balkana, za Srbe naročito, Franc Ferdinand mora ostati upamćen kao žrtva Sarajevskog atentata, a time, mada ne svojom voljom, i kao čovek zbog kojeg je pokrenut Prvi svetski rat. Međutim, iz biografije koju je napisao Žan Pol Bled vidi se da Balkan i južnoslovenski narod nisu bili u fokusu mladog nadvojvode i nesuđenog cara. Kao svoj najveći problem, a i predmet neskrivene netrpeljivosti, Franc Ferdinand vidi mađarski narod.
Reč je o periodu kad je Austrougarska organizovana kao dvojna monarhija. Kako je Austrija izbačena iz Nemačke, a takođe ostala i bez svojih aspiracija u Italiji, politika Beča prirodno se okrenula ka Ugarskoj i Balkanu. Da bi monarhija funkcionisala Beč je bio prinuđen da učini brojne ustupke mađarskoj strani. To će do kraja biti predmet napada Franca Ferdinanda i razlog njegovog trajnog neslaganja sa politikom cara Franca Jozefa.
„Znam da me ne vole u Ugarskoj i na neki način sam na to ponosan. Ne tražim da me takav narod poštuje“, napisao je u jednom pismu Franc Ferdinand.
Kada je reč o odnosima sa Srbijom, kamen spoticanja je austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine. Beč je time rešavao svoje odnose sa drugom, sada već opadajućom silom, Osmanskim carstvom. Istovremeno, kako je vreme odmicalo, Austrougarska je sve jasnije uočavala da Srbija postaje centar okupljanja balkanskih naroda i da kao takva može biti prepreka ciljevima imperije na ovom poluostrvu. No, sudeći prema dostupnim podacima, u odnosu prema Srbiji Franc Ferdinand nije bio među ratobornijim predstavnicima dvora. Suprotno, propagirao je vrlo opreznu politiku prema Srbiji, vodeći pre svega računa o tome da ne pokvari odnose sa Rusijom i da ne izazove neželjenu reakciju treće velesile u ovoj političkoj partiji pokera.
Odnosi Austrougarske i Srbije tog vremena oscilirali su prema političkim, dinastičkim, a može se reći i personalnim promenama. Knez Milan Obrenović potpisao je srpsko-austrougarski ugovor kojim je Srbija praktično stavljena pod protektorat dvojne monarhije. Bila je to pretežno lična kraljeva težnja, kojoj se suprostavlja gotovo celo stanovništvo, pa čak i kraljica Natalija.
Nasuprot tome, kada u Majskom prevratu 1903. pučisti na vlast vrate dinastiju Karađorđevića, Beču je jasno da se Srbija ponovo okreće Moskvi, a da u odnosima sa Austrougarskom dolazi period hlađenja. Uostalom, posledicom tog puča može se posredno smatrati i Sarajevski atentat, kojim će se završiti život nadvojvode Franca Ferdinanda.
Ne može se osporiti da istoriju pišu pobednici, ali i da se ona može čitati iz različitih uglova. Dok je za jedne okupator, drugi smatraju da Francu Ferdinandu treba podići spomenik. Kako istorija ume da bude ironična, pobrinula se da i Gavrilo Princip koji se nadvojvodu sreo sa druge istorijske strane, i sam bude različito interpretiran. Za jedne junak i oslobodilac, dok drugi pitaju da li su oslobodilačke težnje nužno zahtevale tolike žrtve.